Skip to content
Hidrocefalus

Hidrocefalus

Šta je hidrocefalus?

Hidrocefalus je stanje kojem je primarna karakteristika prekomerna akumulacija tečnosti u glavi. To je naziv za proširenje komora mozga viškom cerebrospinalnog likvora. Manifestuje se povećanjem glave i atrofijom mozga. Povećanje intrakranijalnog pritiska kod dece uzrokuje razdražljivost i izbočinu na fontaneli. Iako je hidrocefalus nekada bio poznat kao “voda u mozgu”, voda je zapravo cerebrospinalna tečnost (CSF) – čista tečnost koja okružuje mozak i kičmenu moždinu. Dijagnoza za novorođenče postavlja se ultrazvukom, a kod starije dece pomoću skenera i magnetne rezonance.

Moždane komore su mesta gde nastaje najveći deo cerebrospinalne tečnosti, koja zatim kroz pomenute kanale i otvore cirkuliše od najvećih, tzv. bočnih komora, u velikom mozgu, kroz treću i četvrtu komoru, a zatim “napušta” unutrašnjost moždanog tkiva i “izlazi” u prostor između površine mozga i njegovog omotača. Ovaj prostor naziva se subarahnoidalni prostor, prostire se oko mozga i kičmene moždine i ispunjen je likvorom. U njega su uronjeni “prstoliki” izraštaji krvnih sudova ( vena ) koji apsorbuju “višak” likvora, održavajući njegovu količinu stalnom.

Zahvaljujući prisustvu likvora, mozak „pluta” u lobanjskoj duplji, umesto da se po njoj slobodno premešta pod uticajem gravitacije (što bi bilo prilično rizično za organ od takvog značaja). Cerebrospinalna tečnost štiti osetljivo moždano tkivo od dejstva mehaničke sile, ublažavajući je, u njoj se nalaze brojni hormoni i hranljive materije, uklanjaju se štetni proizvodi metabolizam.

Balans između proizvodnje i apsorpcije cerebrospinalne tečnosti je jako važan. Ova tečnost se stvara kontinuirano, i ukoliko dođe do blokade normalnog protoka, to će rezultirati akomulacijom viška tečnosti u glavi. Višak tečnosti vrši pritisak na mozak i to uzrokuje pojavu hidrocefalusa. Drenažni putevi su blokirani, tečnost se konstantno akumulira, što rezultira da se komore prošire i dolazi do kompresije okolnog tkiva. Kod beba će se glava uvećati, a kod starije dece i odraslih veličina glave ne može se povećavati  je su kosti koje formiraju lobanju potpuno spojene.

Podela hidrocefalusa

Postoje različite podele hidrocefalusa: prema vremenu kad se javlja razlikujemo urođeni i stečeni, prema pritisku u lobanji onaj s visokim (hipertenzivni) i niskim pritiskom (normotenzivni).  Dalje, prema razvoju bolesti deli se na opstruktivni, malresorptivni i hipersekretorni.

 Opstruktivni ili nekomunikativni hidrocefalus jer nastaje zbog opsturkcije prepreke (opstrukcije) u oticanu likvora. Kod ovog tipa hidrocefalusa postoji prepreka u toku likvora kroz moždane komore; može nastati zbog suženja kanala koji povezuje treću i četvrtu moždanu komoru, u sklopu nekih naslednih oboljenja i urođenih anatomskih anomalija ( Arnold Chiari malformacija, Dandy Walkerov sindrom itd ), kao posledica meningitisa u novorođenačkom periodu, krvarenja u predelu moždanih komora ( čemu su prevremeno rođene bebe sklone ), nakon nekih infekcija u toku trudnoće.

Kongenitalni hidrocefalus je prisutan pri rođenju ali to ne znači da je genetski uslovljen, odnosno nasledan. Tačan uzrok kongenitalnog hidrocefalusa nije utvđen ali najčešće se dešava kod prevremeno rođenih beba. Neopstruktivni ili komunikantni – „prstoliki izraštaji” vena su „zapušeni”, pa ne mogu da apsorbuju likvor; često je prouzrokovan krvarenjem u moždane komore i subarahnoidalni prostor kod prevremeno rođene dece, bakterijskim meningitisom   (tuberkuloznim ili pneumokoknim), nekim infekcijama u toku trudnoće.

Malresorptivni hidrocefalus nastaje zbog poremećaja upijanja (resorpcije), odnosno odstranjivanja likvora iz mozga. Taj tip nastaje nakon krvarenja u mozgu, upala, povreda i operacija.

Hipersekretorni hidrocefalus nastaje zbog preteranog izlučivanja (hipersekrecije) likvora, obično kod tumora dela mozga koji stvara likvor.

Klinička slika

izgled mozga sa šantom, pumpicom koja reguliše protok likovara u glavi

U ranom detinjstvu se hidrocefalus prepoznaje zbog brzog rasta glave deteta. Otvoreni šavovi kostiju glave omogućavaju povećanje lobanje tako da hidrocefalus kod novorođenčadi karakteriše povećanje glave, razmicanje šavova, širenje fontanele, napetost kože glave, pojačana izraženost vena glave. Ako se hidrocefalus razvija brže, javljaju se razdražljivost i plač, povraćanje, poremećaj svesti.

Kod odraslih su kosti lobanje srasle pa se glava ne može povećavati. Zato se nakupljanje likvora manifesuje znakovima akutnog ili hroničnog povećanja pritiska u lobanji. U lobanji se nalaze mozak, krv i likvor pa se povećanjem količine likvora mora smanjiti količina mozga i krvi. Zbog toga se moždane mase pomeraju prema kanalu kičmene moždine, a to uzrokuje oštećenje, uklještenje i smrt. Povećanje pritiska u glavi karakteriše se mučninom, povraćanjem, glavoboljom, smetnjama vida, ataksijom (poremećaj hoda) i oštećenjem kranijalnih živaca.

Lečenje hidrocefalusa

Lečenje zavisi od etiologije, težine i od toga da li  je  hidrocefalus progresivan (odnosno, da li se širina ventrikula s vremenom povećava s obzirom na veličinu mozga). Kod progresivnog hidrocefalusa obično je potrebno ugraditi ventrikularni šant. Za privremeno smanjenje pritiska likvora kod beba mogu se primeniti ventrikularni čepovi ili serijske lumbalne punkcije.

Izbor vrste ventrikularnog  šanta zavisi od iskustva neurohirurga, premda ventrikulo–peritonealni šantovi dovode do manjeg broja komplikacija od ventrikulo–atrijskih šantova. Bilo koja vrsta šanta nosi opasnost od infekcije. Nakon uspostavljanja šanta, proverava se opseg glave i stepen razvoja a redovno se kontroliše snimanjem glave na skeneru. Opstrukcija šanta može predstavljati hitno stanje; deca dolaze sa znakovima i simptomima naglog povišenja intrakranijalnog pritiska poput glavobolje, povraćanja, letargije, razdražljivosti, ezotropije ili paralize prilikom pogleda u vis. Može doći do konvulzija. Ako je opstrukcija postepena, mogu se pojaviti neupadljiviji znakovi i simptomi, kao što je razdražljivost, loš uspeh u školi i letargija, što se može zameniti s depresijom.

Mada neka deca kad porastu nemaju više potrebe za šantom, teško je odrediti pravo vreme za njegovo odstranjivanje (koje može dovesti do krvarenja i ozlede). Zato se šantovi retko uklanjanju.