Snežana Lazarov je hrabra mama dva dečaka, od deset i pet godina. Ovaj podatak možda ne bi bio posebno značajan da Snežana nije rođena sa spina bifidom, ali srećom, ima najblaži oblik – spinu okultu. Kao što je često slučaj, Snežanina mama nije znala da beba ima neki oblik oštećenja. U njenom slučaju, spina je otkrivena tek kada je imala četiri godine.
U četvrtoj godini postavili dijagnozu
Moji roditelji su bili vrlo mladi kada su uplovili u bračne vode. Mama je imala 18 godina, a tata 26. Mamina trudnoća je bila uredna i ništa nije ukazivalo na to da sa mnom nešto nije u redu. Oštećenje na kičmenom stubu niko nije primetio kada sam se rodila. Zapravo, tek u četvrtoj godini mama je primetila da mi je jedno rame niže od drugog, a da je desna noga pri hodu išla ka unutra.
Iako živimo u malom vojvođanskom selu, mama me je više puta vodila kod lekara, ali je uvek dobijala isti odgovor: ‘Mali deformitet kičmenog stuba koji će rešiti fizikalna terapija.’ Srećom, mama nije odustajala, i na njeno insistiranje, dobili smo uput za Beograd, odnosno Univerzitetsku bolnicu u Tiršovoj“, započinje svoju priču Snežana Lazarov.
“U Tiršovoj saznajemo šokantnu činjenicu, da imam spina bifidu. Lekari objašnjavaju mojim roditeljima o čemu se radi I kakve posledice nosi bolest. Lekari preporučuju operaciju, čak je bilo reči da treba da odem u Nemačku kako bi uradili intervenciju. Sve se dešavalo brzo, I nakon nekoliko pregleda, operacija je bila zakazana. ČIni mi se da moji roditelji u to vreme nisu ni bili svesni šta se zapravo dešava sa mnom. Operisao me je profesor Milosavljević, u to vreme poznati neurohirurg u Tiršovoj. Provela sam dva meseca u bolnici, hranili su me na flašicu jer sam sve vreme morala da ležim na stomaku“, kaže Snežana.
Život u bolnici i rehabilitacionim centrima
Snežani je detinjstvo prošlo u rehabilitacionim centrima. Nekoliko godina nosila je mider za kičmu, a to su bile godine i godine vežbi i terapija. Desna strana njenog tela pretrpela je velika oštećenja – noga joj je kraća i manja. Kada je reč o spina bifidi kod devojčica, teža oštećenja često pogađaju urogenitalni trakt. Vremenom se javljaju i druge posledice, poput inkontinencije bešike i problema sa bubrezima.
„Imam neurogenu bešiku, jedan bubreg funkcioniše samo 16 %, a mokraćni kanali su prošireni. U početku nisam mogla da kontrolišem mokrenje, gotovo do svoje trinaeste godine. Lečio me je prof. dr Savo Perović, poznati urolog, i koristila sam katetere. Imala sam bezbroj intervencija na bešici i mokraćnim kanalima. Sve intervencije su bile uspešne i sada više nemam problema sa tim.
Detinjstvo su mi obeležile igle, kateteri i ležanje u bolnicama. Nekako se čovek na sve navikne kada mora. Pubertetski dani bili su turbulentni, bilo je teško prihvatiti sebe sa svim problemima koje nosi ova bolest. Stalno sam se pitala „zašto baš ja?“ Srećom, čini mi se da ovi psihički lomovi nisu trajali dugo. Prihvatila sam život koji mi je nametnut i hrabro išla dalje.
To sam ja i želim da me vole sa svim vrlinama i manama
Snežana je završila srednju ekonomsku školu, smer ekonomski tehničar, i godinama se bavila tim poslom. Prijatelji i okolina su je prihvatili bez ikakvih predrasuda.
„Volim da se družim i imam mnogo prijatelja. Oni znaju kroz šta sam sve prošla, ali mislim da me ne doživljavaju kao osobu sa invaliditetom. Nije bilo problema ni kada je reč o emotivnim vezama. Supruga sam upoznala rano, još u srednjoj školi. Na prvom sastanku sam otvoreno rekla da imam problema sa zdravljem.
Bio je u šoku što sam igrala otvorenih karata na samom početku. Nisam želela ništa da krijem. Smatrala sam da, ako može da prihvati moj problem, možemo da nastavimo vezu, a ako to predstavlja prepreku za njega, razumeću i ostaćemo prijatelji kao i do tada. Takav stav sam imala oduvek – ja sam to što jesam i želim da me osobe u mom okruženju prihvate sa svim mojim nedostacima i manama“, naglašava naša sagovornica.
Snežana je nakon venčanja, kao i svaka žena poželela da se ostvari kao majka. Većina lekara bila je protiv takve rizične odluke, ali ona je po svaku cenu želela da drži bebu u naručju.
„Imala sam sreću da sretnem lekara koji mi je pružio podršku, a to je jedino što mi je tada bilo potrebno. Prva trudnoća bila je veoma teška i puna straha. Neki testovi su bili loši, ali sve to me nije obeshrabrilo. Želja za potomstvom bila je ogromna. Srećom, trudnoća i porođaj prošli su bez ikakvih komplikacija i rodila sam zdravog dečaka.
Teška odluka koja je usrećila
Nakon četiri godine odlučila sam se na još jednu trudnoću, koja je protekla slično kao i prva. Bilo je strahova i nesigurnosti zbog loših testova, ali i iz ove borbe izašla sam kao pobednik. Porodica je pobedila sve strahove i nedoumice koje su me mučile tokom dve trudnoće“, srećnim glasom priča Snežana.
Pre sedam godina, naša sagovornica je imala reoperaciju spina bifide, ali tu nije kraj njenim nedaćama. U maju je čeka još jedna intervencija, ovog puta mora da odstrani tumefakt na gluteusu. Ova izraslina joj smeta prilikom sedenja i ležanja, jer se nalazi u blizini kičme. Prema lekarskom mišljenju, izraslina nije vezana za mišić, ali u svakom slučaju treba da se odstrani. I to nije sve – verovatno će morati da operiše i diskus, jer se javila diskus hernija koja joj stvara bolove u kičmi.
Snežana kaže da nije lako živeti sa svim ovim problemima, ali za nju ne postoji opcija odustajanja. Kad god je bilo teško, stisne srce i kaže sebi: “Proći će i ovo, idemo dalje.” Najvažniji motivi su joj, svakako, sinovi Aleksa i Andrej.