Nikola Jeličić je mladić od 27. godina. Voli muziku, druženje, devojke, a iznad svega svoj omiljeni klub Partizan. I sada se verovatno pitate zašto pišem o mladiću kada ih kao Nikola ima bezbroj. Ali Nikola nije običan mladić. To je dečko koji je 27.avgusta 2007. godine otrgnut od normalnih tokova života. Perspektivnog mladog golmana rukometnog tima toga dana je, komšinica iz kraja, udarila automobilom. U želji da uhvati zeleni talas, dodala je gas, i Nikola joj se našao pod točkovima. Nažalost, mladi golman je želeo da stigne na utakmiicu što pre, i nakon izlaska iz autobusa prešao je ulicu van pešačkog prelaza. O borbi za život, egzistenciju, bolje sutra, o ovom strašnom događaju za portal www.hisbas.rs govori Nikolina majka, njegova najveća podrška, Katarina Jeličić.
Na ulici je ležala Nikolina patika
Nikola je bio sa sestrom kod drugarice na rođendanu. Ispratio ih je napolje i krenuo, kao i prethodnih dana na trening utakmicu. Radovao se što će braniti za stariju generaciju, a posle zaigrati i sa svojim vršnjacima.Bio je srećan što će uskoro u peti razred, osećao je da postaje tinejdžer i to mu je bilo jako važno. Na utakmice je i ranije išao sam, a ja bih mu se kasnije pridružila, odgledala utakmicu i zajedno bismo se vraćali kući. Tragedija se dogodila na Tošinom bunaru. Kada sam stigla na stanicu sačekala me je mama njegovog druga iz tima. Pošto se nije smejala, osvrnula sam se i na ulici ugledala Nikolinu patiku.
Tu je bila policija i starija žena koja ga je udarila. Nije ni kočila, želela je da uhvati zeleni talas. U tom trenutku ceo svet mi se srušio. Rekli su mi da je prvo pao na šoferšajbnu, a zatim na beton i da je odveden u bolnicu u jako teškom stanju. Prvi udarac je bio fatalan, Nikola je prevezen kolima hitne pomoći u Urgentni centar, odmah je pao u komu. Do bolnice me odvezao bračni par koji se tu zatekao“, tužno priča mama Katarina i nastavlja:
„U bolnici su mi rekli da su primili NN lice. Prišla sam sobi u kojoj je ležao. Nisu me pustili unutra, ali videla sam da je otečen, sa kragnom oko vrata i gipsom na nozi. Dugo sam čekala dok su uradili sve pretrage. Nakon detaljne dijagnostike, obavetili su me da Nikola ima prelom desne noge, ali i da je mozak jako povređen. Već pri udarcu o haubu glava mu je povređena, da nije bilo tako, Nikola bi možda imao više sreće, jer su na rukometu učili kako da se pri padu zaštite. Ali ovog puta nije imao šansu da primeni naučeno.
Partizanovac od glave do pete
Lekari su nas obeshrabrivali, govorili da idemo kući i da se pripremimo na najgore. Uspela sam da ubedim doktore da mi na kratko dozvole da ga vidim. Dežurna doktorka nam je rekla da je pred njima jako teška noć. Kada smo izašli ispred bolnice, uzela sam mobilni telefon, prepun njegovih navijačkih fotografija pošto je Nikola strastveni navijač Partizana, sedela i molila se. Kada smo se nakon tri sata ponovo pojavili u bolnici, obavestili su nas da je Nikola prebačen u Tiršovu.Tamo su nam potvrdili prvobitnu dijagnozu rekavši nam da je Nikola 36 sati nakon nesreće imao tahikardiju. Bio je u indukovanoj komi 44 dana kako bi se smirio otok na mozgu.
Zbog nemogućnosti samostalnog disanja ugrađena mu je traheostoma. Danima sam sedela u šok sobi, pričala mu, mazila ga i govorila koliko nam je važan. Nakon duboke kome bio je još osam meseci u budnoj komi. Pošto je gubio na kilaži ugrađena mu je gastrostoma, te sam ga hranila direktno u želudac. Kada ga je suprug prvi put video pao je u nesvest. On ni posle 17. godina ne može da prihvati činjenicu da je Nikola invalid, i da možda više nikada neće stati na noge, u dahu govori Kaća, dok se bori da i posle toliko godina ne zaplače. Teško je i prisetiti se svih tih dana neizvesnosti i čekanja da se njeno dete probudi.
Majka podrška i najveći oslonac u životu
Uloga roditelja je od presudnog značaja kada imate dete koje se bori za život. Često svi odustanu, misleći da su povrede toliko strašne da su minimalne šanse za oporavak. Roditeljska vera i nada umire poslednja, i ako majka i otac skupe hrabrost i bodre u svakom trenutku dete, čuda se dešavaju. Kao i u Nikolinom slučaju.
Kaća i pisac ovih redova, dele sliču sudbinu, upoznale smo se u Tiršovoj dok su se tamo lečili naši junaci, Nikola i Sergej. Zbog toga mogu da potvrdim koliko je Kaća velika majka. Lavica sa velikim srcem koja je sve učinila da se Nikola oporavi. Majka, kojoj bih jedino mogla da poverim svoje dete na čuvanje, a poznato je da Sergeja ne ostavljam nikome ko nije član naše porodice, ili zdravstveni radnik. A da je moje mišljenje ispravno potvrđuje Kaća svojom pričom.
„ Na moje insistiranje uspeli smo da se oslobodimo traheostome i da Nikola samostalno prodiše. Prvo oslobađanje je bilo neuspešno i lekar mi je rekao da on ne može bez toga. Bila sam čak i neprijatna, ali sam insistirala na tome da moje dete može samostalno da diše i pri drugom pokušaju uspeli smo da se oslobodimo ovog pomagala, Nikola je počeo da diše sam.
Akteri nesreće ne pitaju za Nikolino stanje
Pošto se stvarao pritisak u glavi, i likvor nije mogao sam da pronađe put, ugrađen mu je šant koji mu je izvađen nakon nekoliko meseci. Nikola je imao i epi napade pa su mu u terapiju uključeni epileptici. Kada je nakon mesec i po dana od nesreće prebačen na odeljenje, pridružila sam mu se u bolnici. Nakon buđenja iz kome operisao je stopalo, dugo je nosio mider jer se telo nije ravnomerno oporavljalo. Da ne bi došlo do krivljenja kičme i pomeranja unutrašnjih organa ugrađena mu je šipka u kičmu.
Nikoline patnje su ogromne, ali uprkos svemu on je jedan veseo i nasmejan mladić. Žena koja ga je udarila nije odgovarala za nesreću. U početku suđenja krivica je bila podeljena, ali onda na svakom sledećem ročištu insistiralo se da je za udes krivo samo dete. Nikada nije pozvala da pita za njegovo stanje, niti da joj je žao što se to dogodilo. Tokom godina cela porodica je trpela. Nikolina mlađa sestra je odrastala sama, uz bake, jer mama je sa bratom bila na rehabilitaciji u Institutu za rehabilitaciju “Dr Miroslav Zotović”.
Nova nesreća i nova operacija
Zbog NIkolinog oporavka Kaća je morala da napusti posao kojim se bavila, I kaže da je tada izgubila sebe. Rano je osedela i od stresa pre vremena ušla u menopauzu, ugojila se. Oduvdek je bila finansijski nezavisna, ali izgubivši posao, nestala je i materijalna sigurnost. Zbog toga je ćerka nakon završteka srednje škole počela odmah da radi. Kaću su i prijateljice napustile pod izgovorim da ne smetaju. Ali zbog toga ne žali, jer je očigledno da nisu ni bile prave drugarice. Sada pokušava da se vrati, da neko vreme ipak posveti sebi, ali dogodila se nova nesreća u kojoj je opet Nikola bio kolatelarna šteta.
“Nikola je zavrišio srednju školu za knjigovezca. Neko vreme je radio ali kako je došlo do pogoršanja vida u dvadeset I nekoj postao je penzioner. Do nedavno smo išli redovno na sve utakmice Partizana, sportske manifestacije za osobe sa invaliditetom, koncerte, bioskope, šetnju, na bazen. A onda smo imali još jednu nesreću. Naime, u oktobru prošle godine, na trotoaru ga je udario momak koji je vozio unazad I nije nas video. Od tada Nikola trpi velike bolove jer mu je pukla šipka koja drži kičmeni stub. Sve što je do sada radio više ne sme.
Trebalo bi uskoro ponovo na operacioni sto, kako bi mu ugradili novu šipku. Ne znamo šta nas čeka, ali se nadamo najboljem. Nikola ne odustaje od svojih želja, mašta o tome da jednog dana ima sopstvenu porodicu. Koliko je vezan za mamu govori i činjenica da Nikola misli da ona nikada neće otići sa ovog sveta, jer šta će onda on bez svoje najveće podrške?