Na izledu bi joj pozavidele mnoge devojke, a ona je jedna predivna mlada dama, koja je zakoračila u svet farmacije i time planira u  budućnosti da se bavi. Tamara Spasojević brucoškinja Medicinkog fakulteta u Nišu, voli druženja, izlaske, putovanja i upoznavanje novih destinacija. Na prvi pogled reklo bi se, ne izdvaja je ništa iz mase njenih vršnjaka. Ali nije tako.Tamara je rođena sa oštećenjem na kičmenom stubu, spina bifidom. Ima probleme sa stopalima, neurogenom bešikom i inkontinencijom. Međutim, Taša, kako je zovu najbliži, hrabro se bori sa svim nedaćama i svojom pričom želi da podstakne da se više priča i brine o osobama sa invaliditetom. Upoznajte Tamaru Spasojević!

Tokom trudnoće lekar nije primetio anomaliju

„Trudnoća moje mame tekla je uredno i bez ikakvih pokazatelja da sa mnom nešto nije u redu. Doktor koji je vodio trudnoću bio je zadovoljan napretkom i razvićem bebe. Tek nakon porođaja mama je saznala da sam rođena sa spina bifidom. Bila je šokirana kada su joj saopštili dijagnozu, a zapravo je bila mlada žena, na pragu 22 godine i nije znala kako da odreaguje. Nisu ni lekari bili mnogo upućeni u prirodu moje bolesti.

Operisana sam tek u 6.mesecu jer nisu znali da  beba može da se operiše odmah nakon rođenja. Zbog toga su roditelji dugo krivili sebe, ne znajući da je jedan od uzroka spine bifide nedostatak folne kiseline. Oni su dugo bili očajni, da je mogla mama bi sve moje nedaće preuzela na sebe. Bilo je bolno gledati kako odrastam u posebnim okolnostima u odnosu na drugu decu i kako zaostajem za njima na nekim poljima.Vremenom je došlo sve na svoje mesto, prihvatili smo situaciju koja nas je zadesila, i zajedno se borimo se za bolje sutra,“ u dahu priča Tamara i nastavlja:

„Imala sam tri operacije kičme i jednu urinarnog trakta. Sve operacije su prošle kako treba,  sećam se jedino poslednje koju sam imala sa 12 godina. Bilo je teško ležati 25 dana u bolnici, a da pritom nisam smela ni da sedim, hodam, ustajem iz kreveta. Uslovi u bolnici su bili užasni, mama je spavala na stolici pored, u trenucima, kada bi je umor savladao. Za to vreme, tata je morao na bolovanje jer je trebalo da brine o bebi od godinu dana, pošto imam jedanaest godina mlađeg brata.Više se sećam ovih bolnih situacija, nego bilo kog šava, injekcije, ili bola tokom oporavka.

Srećna sam što imam blaži oblik spina bifide

Srećna sam što imam blaži oblik spina bifide, i zahvalna sam Bogu na tome. Znam koliko ova bolest može biti teška, i da ima mojih vršnjaka koji život provode u kolicima. Samostalno stojim na nogama, hodam i obavljam sve životne aktivnosti skoro kao i ostali. Pored spine, i pes excavatus, izdubljenog stopala, imam problema sa neurogenom bešikom, što mi dodatno otežava tešku situaciju. Hod je otežan, ne mogu baš mnogo da trčim, a na bešiku utiče svaki napor, stres, nervoza, strah, što uzrokuje čest odlazak u toalet“, kaže ova mlada devojka.

U Tamarin medicinski karton upisan je i problem sa inkontinencijom, deformisana stopala, jedno kraće i zgrčeni prsti na oba, kao i ožiljci od operacije. Ono što više boli je suočavanje sa bolešću i svim nedostacima u najosetljivijem životnom periodu za tinejdžere, pubertetu.

„Moje odrastanje je uprkos svemu bilo lepo sve do perioda puberteta kada sam shvatila da nisam ista kao moji vršnjaci. Roditelji su me tokom detinjstva tretirali kao da nemam nikakav problem, nisu želeli da mi stvaraju osećaj da sam dete sa nekim oblikom invaliditeta. Odrastala sam bez optrećenja i tereta koji prati bolest. Polaskom u školu, pogotovo srednju, kada je pubertet bio najizraženiji, upala sam u haotično stanje. Nisam želela da se pogledam u ogledalo, stalno sam plakala.

Ogledalo sam zaobilazila u širokom luku

Osećala sam ljubomoru i zavist prema vršnjacima. Nisam mogla da nosim garderobu koju sam želela, farmerke sa niskim strukom nisu bile za mene jer se video ožiljak na leđima a o cipelama na štiklu mogla sam samo da maštam. Posebno se takvo stanje pojačalo kada su moje drugarice počele da proslavljaju osamnaesti rođendan. Izbegavala sam odlazak na proslave, ozbiljno sam razmišljala da propustim i matursko veče“, sa tugom priča Taša.

„Sva ta moja stanja primećivali su i roditelji. Samo njihovom zaslugom imala sam svoje matursko veče. Pitala sam se zašto bih otišla negde gde sve devojke imaju elegantne toalete i visoke potpetice a ja moram da nosim kombinezon ili pantalone ispod kojih su bile patike?

Dugo je trajala ta naša kućna borba i ubeđivanje zašto treba da odem na maturu. Govorili su mi da su važne lepe uspomene koje ću poneti sa najvažnije večeri u životu jednog maturanta. Sigurna sam da ih nisam poslušala, mnogo bih se kajala. Uživala sam te večeri sa svojim drugarima. Ovo je dokaz koliko je porodica bitna, i koliko je važna podrška u trenucima kada vam se čini da se ruši čitav svet“, nastavlja svoju priču Tamara.

Našu sagovornicu prijatelji su oduvek razumeli i voleli da budu u njenom društvu. Oni su oduševljeni načinom na koji se sa svim nedaćama bori ova hrabra devojka. O njoj misle da je jaka devojka i pravi borac.

„Jedini problem bila sam zapravo ja.Tokom pubertetskog perioda nisam želela da pričam o bolesti jer nisam znala kako će da reaguju. Onog trenutka kada sam prihvatila sebe, bilo je sve lakše. Zahvalna sam što su baš oni moji prijatelji jer su bili tu kada mi je bilo potrebno da me neko sasluša, podrži i pruži oslonac.

Buduća farmaceutkinja želi da pomaže ljudima

Komplikovanija situacija je kada je reč o mom emotivnom životu i zaljubjivanju. Nikada nisam imala hrabrosti da nekom dečku koji mi se sviđa kažem sa čim se borim. Strahujem od njihove reakcije i sama pomisao da budem povređena i zbog toga odbačena stresno utiče na mene. Bila sam povređena posle svakog zaljubljivanja. Zapravo samo jednom sam ušla u emotivnu vezu, ali nakon prve prepreke uplašila sam se i povukla.

Nakon toga su postojale samo platonske ljubavi jer ne smem da se suočim sa realnošću. Plašim se da će priča o mom zdravstvenom stanju uticati na našu vezu. Nadam se da ću upoznati osobu koja će me prihvatiti sa svim mojim vrlinama i manama“, stidljivo kaže Tamara.

Tašini planovi su da završi fakultet, da se zaposli u struci, kako bi pomogla ljudima. Nada se da će možda biti u prilici da radi na nekom novom leku koji bi doneo mnogo dobrobiti, posebno deci. Strast su joj putovanja, želela bi da ode na brojne destinacije u Evropi i svetu.

Poruka za sve one koji su nalik njoj je da treba da prihvate sebe sa svim što im je život doneo. Kada zavole sebe, voleće i svet oko sebe, biće uporniji, srećniji i uspešniji.  Ono što je najviše ispiriše je da podiže svest o osobama sa invaliditetom, da se za njih čuje, da ne budu nevidljivi, i da im se pruži prilika da ispričaju svoju priču. Tamara je hrabro zakoračila i ispričala svoju.