Filip je rođen na prelepoj Miroč planini, tamo gde vile igraju kolo i beru lekovito bilje. Planini kojom su po legendi hodili Marko Kraljević i Miloš Obilić. Miroč su pohodili srpski junaci, ali i junak ove priče je na sebi svojstven način, deo ovog prirodnog kolorita, svojim rođenjem, i životom koji je uhvatio sa obe ruke, i trudi se da ga vodi „kao sav normalan svet“. Upoznajte Filipa, momka koji je rođen sa spina bifidom, koji prkosi ovoj bolesti, i trudi se koliko god može da stoji na svojim nogama.

„Moji roditelji su neposredno pred moje rođenje saznali da bolujem od spina bifide. Stavljeni su pred svršen čin, tako da nisu imali priliku da se informišu ranije šta nosi ova bolest i sa kojim problemima ću se suočiti i kroz šta će oni prolaziti sa mnom. Bili su mladi, iz relativno ruralne sredine, tako da su i saznanja o ovoj bolesti bila mala.

Rođen sam 1993. godine, u periodu koji je bio izuzetno težak za naše ljude, bile su nestašice svuda, bolnice su bile bez osnovnih sredstava za rad. Odmah po rođenju, na neurohirurgiji Kliničkog centra Srbije, operisali su mi spinu  u lumbalnom delu kičmenog stuba , intervenciju je uradio prof. Dr Moma Đorđević“, kaže na početku našeg razgovora Filip Jovanović.

Prve godine života proveo je u bolnici

„Moje zdravstveno stanje bilo je promenljivo, imao sam česte urinarne infekcije pa su roditelji bili prinuđeni da  traže pomoć lekara. Nakon godinu dana doktori su ustanovili da levi bubreg nije razvijen, ostao je veličine zrna pasulja. Bubreg su odstranili, ali tu nije bio kraj mojim problemima. Kako su se roditelji i zdravstveni radnici bavili mojim bubrezima, nisu primetili, sve do treće godine da sa mojim kukom takođe nije bilo sve kako treba.

 S obzirom na to da sam skoro napunio 3 godine, a nisam prohodao, roditelji su se zabrinuli. Na lekarskim pregledima saznali smo da je kuk iščašen i da su nervi oštećeni. Morao sam ponovo na operaciju. Lečenje je nastavljeno u dečijoj klinici u Tiršovoj, i na predlog prof.dr Radivoja Brdara, urađena je i ova intervencija. Međutim, posledice zakasnele reakcije osećam i danas“, kaže Filip i nastavlja:

„Roditeji su imali stalnu pomoć i podršku dr Ane Maršavelski, pedijatra iz Tiršove koja je u velikoj meri olakšala situaciju u kojoj smo se našli. Kada razmišljam o svom detinjstvu ono se razlikovalo od detinjstva druge dece po tome što sam često bio u bolnici. Ali moji roditelji, s obzirom da smo živeli u selu, veoma zdravo su prihvatili moju bolest, trudili se da mi pomognu koliko god su mogli, borili se za svaki moj korak. Međutim, s druge strane, odrastao sam kao i sva druga deca, družio se, igrao, šetao po poljima.

Porodica stub njegovog života

Nisam se previše opterećivao svojom bolešću dok god je moja porodica bila uz mene. Nastavio sam sa rehabilitacijom. Nosio sam aparat za stabilizaciju desne noge, od pojasa do stopala, jer mi je zbog iščašenog kuka i oštećena nerava, noga zaostala u rastu i razvoju, a stopalo ostalo disfunkcionalno. Bio sam nemiran dečak, ponekad nedisciplinovan kada su vežbe u pitanju, ali se napravila kompenzacija i sačuvao sam mišiće u slabijoj nozi. Imao sam problema i sa kontrolom pražnjenja ali sam u Sokobanjskoj naučio da to kontrolišem.“

Filip je u rodnom selu ostao do petog razreda osnovne škole, a onda je trebalo odlučiti šta dalje. S obzirom na to da je do prvog grada, Donjeg Milanovca, morao svakodnevno da putuje 20 km u jednom pravcu,  to nije bilo moguće jer je nekoliko puta dnevno morao da radi kateterizaciju. Roditelji su odlučili da lečenje i školovanje nastavi u Beogradu.

Sokobanjska druga kuća

„Na predlog doktorke Ane, došli smo u kliniku za rehabilitaciju „dr Miroslav Zotović“ i tu sam ponovo krenuo na redovnu fizikalnu terapiju. Do dvanaeste godine sa mnom je bila majka, kao pratilac, a nakon toga život sam nastavio u stacionaru u klinici, gde sam ostao do polaska na fakultet. Prvih mesec dana, po odlasku majke, mnogo sam patio, i plakao. A onda sam polako počeo da se navikavam, upoznajem ostale drugare. U tom periodu mnogo mi je pomogla moja prijateljica Maša, koja je takođe bila tu bez roditelja, ali nekako je lakše podnela razdvajanje“, priča ovaj hrabri momak.

Filip je završio petu ekonomsku školu u Rakovici, u koju je svakodnevno putovao iz Sokobanjske. Nakon toga upisao je fakultet, odsek novinarstvo i preselio se u studentski dom „4.april“. Socijalizacija mu nikada nije bila problem, sklapao je prijateljstva, upoznavao devojke i prijatelje, družio se. Filip hoda uz pomoć štaka, a kolica koristi kada ide na duže relacije.

„Odrastao sam bez tereta koji nosi moje stanje. Roditelji, brat, porodica nikada nisu doživljavali moju bolest kao nešto strašno ili tužno. Svojim pristupom pokazivali su da je situacija normalna tako da su me takvim stavom formirali u jednu samouverenu i jaku ličnost. Uvek se trudim da nađem rešenje za svoju bolest ili neku situaciju. Imam 31, godinu, već dve godine radim u Generali osiguranju, i okružen sam dobrim ljudima u kolektivu.

Život je prigrlio obema rukama

Rehabilitacioni centar zamenio sam teretanom, trenirao sam košarku u kolicima u KK „Despot“. Prijatelj Milan Miljković i ja prvi smo u istoriji predstavljali reprezentaciju Srbije u mačevanju u paraolimpijskom sportu. Učestvovao sam i na maratonu“, ističe Filip.

NI izlasci ne izostaju. Ide na koncerte, posećuje kafiće kao i svi mladi ljudi. Uvek se nađe neko da pritekne u pomoć ukoliko su prepreka stepenice ili nekakav neravan teren. Filip vozi automobil, sa prijateljima putuje, ide na more. Kada priča o devojkama, Filip kaže da ima interesovanja, da mnogima njegov hendikep ne predstavlja problem. Ali uvek postoji neko ali.

Suočavao se sa nerazumevanjem roditelja, društva, okoline, međutim to ga nije obeshrabrilo. Takvo ponašanje opravdava činjenicom da smo tradicionalisti koji teško prihvataju različitosti te ga takve situacije ne obeshrabruju.

Filip ima i poruku za ljude koji imaju neku vrstu hendikepa:

„Moj stav kada je reč o ljudima sa sličnim problemima je da ne treba na svakom koraku da ističu koliko i kakve probleme imaju. Ako želimo da se intgrišemo u društvo, treba da se trudimo da pokažemo naše kvalitete i pozitivne osobine.  Kakav ćemo utisak ostaviti na druge ljude zavisi samo od nas“, kaže na kraju razgovora Filip Jovanović, momak koji uzdignute glave ide kroz život.