„Majka je saznala da bolujem od spina bifide tek kada sam se rodila te 1996.godine u Zaječaru. Odmah po rođenju su me prebacili u Univerzitetsku bolnicu u Tiršovoj gde sam nakon mesec dana operisana. Moja majka pridružila mi se nekoliko dana kasnije jer je nakon carskog reza, morala da se oporavi kako bi mogla da brine o meni u bolnici“ Ovako započinje svoju inspirativnu životnu priču divna Milica Đorđević. Upoznajte je!
Nedostatak folne kiseline uzrok bolesti
„Mama je bila u šoku jer ništa nije znala o toj bolesti. Ubrzo nakon mog rođenja umrla joj je majka, što je dodatno otežalo situaciju i donelo novu bol. O kakvoj bolesti se radi saznala je u bolnici u Beogradu. U izveštaju je pisalo da je zbog nedostatka folne kiseline došlo do oštećenja ploda i da sam se rodila sa rascepom na kičmenom stubu, odnosno spina bifidom. Zbog ove bolesti, imam otežan hod, inkontinenciju i česte urinarne infekcije. Dugo sam se lečila na Institutu za majku i dete, gde sam redovno kontrolisala bešiku i bubrege. Do početka školske godine, vežbala sam u Klinici za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović“, po nekoliko meseci, i te vežbe su mi baš značile,“ ističe Milica.
Miličina majka bila je disciplinovana kada je reč o lekarskim savetima i trudila se da posluša sve njihove preporuke. Milica je operisala stopala u trećoj godini, a malo pre operacija je prohodala.
„Zbog nemogućnosti da majka ostane sa mnom u bolnici, prekinule smo rehabilitaciju u Zotoviću. Finansijska sredstva stalno su nam bila problem tako da u rodnom gradu nisam bila u prilici da nastavim sa vežbanjem. Žao mi je zbog toga, jer mislim da bih više postigla u rehabilitaciji. Pre tri godina bila sam u Gamzigradskoj banji ali nisam postigla značajne rezultate, jer je to bio kratkotrajan period vežbanja. Za moju bolest neophodan je redovan rad sa terapeutima. Nakon toga odlučila sam da fizioterapeutske vežbe nastavim u bolnici u Zaječaru.
Sećanje na rano detinjstvo čini je srećnom
Najpravila sam velike pomake uz pomoć kineziterapije. Terapeuti u bolnici su bili posvećeni, i uz njihovu pomoć ojačala sa mišiće nogu i smanjila bol u leđima s obzirom na to da imam skoliozu. U poslednje vreme prestala sam sa kontinuiranim vežbanjem zbog nekih porodičnih problema. Nemam naviku da samostalno vežbam jer se plašim povreda, a ne znam ni kako pravilno da dišem tokom vežbanja,“ naglašava naša sagovornica.
Detinjstva se seća sa setom, ali samo onog ranog, kada nije bila u bolnici, već u kući svog ujaka i deke koji su dosta brinuli o njoj. U sećanju joj je njihova bašta puna lala i povrća u kojoj se igrala i provodila najviše vremena. Pravi problemi nastali su kada je krenula u osnovnu školu.
„ Nisam imala prijatelje kada sam krenula u školu, osećala sam da tu ne pripadam. Deca su me zadirkivala i vređala. Uglavnom sam ćutala i sklanjala se, ali bilo je situacija kada sam burno reagovala i vikala na njih. Srećom, u petom razredu došla je devojčica iz okoline Zaječara i ona je postala moja najbolja drugarica. Volela me kao sestru i uvek pazila i brinula o meni pošto mi se dešavalo da padnem dok hodam. Uvek se zauzimala za mene kada su me drugi vršnjaci maltletirali. Zbog činjenice da su se deca smejala mojoj visini osećala sam veliku nesigurnost.
Zbog vršnjačkog nasilja često se samopovređivala
Majka me je štitila od teškog fizičkog rada pa sam se dodatno osećala beskorisnom i bespomoćnom. Nisam bila samostalna, majka je kao pratnja išla sa mnom na ekskurzije, što je kod mene izazivalo stid i sramotu. To me podstaklo da naučim samokateterizaciju kako bih bila samostalnija. Pubertet je bio dodatna otežavajuća okolnost. Želela sam kao sve ostale moje drugarice da imam prve ljubavi, momka ali kako sam rasla osećala sam se nepoželjno u muškom društvu. Izrasla sam u veoma nesigurnu osobu, bez samopoštovanja i vere u sebe“, sa tugom u glasu kaže Milica.
U osnovnoj školi bila je odličan đak. Iako je imala sklonost ka društvenim naukama, lepoj reči i književnosti, završila je za poslovnog administratora na majčino insistiranje, zbog nemogućnosti školovanja u drugom gradu. U Boru je upisala fakultet neorganske hemije, ali kako su njena interesovanja bila drugačije prirode, vratila se u rodni Zaječar i zaposlila kao operater u call centru.
„U pubertetskom periodu, zbog neprihvatanja sopstvenog stanja, bila sam sklona samopovređivanju. Uvek sam povređivala desnu nogu jer njom idem ukrivo, saplićem se pošto je desno stopalo paralizovano. Pre dve godine dijagnostikovan mi je bipolarni poremećaj zbog čega sam potražila pomoć psihijatra i psihologa. Pored toga imam dijagnozu anksioznosti i depresije. Moje psihičko stanje otežava rad na mom telu zbog nediscipline i nedostatka motivacije. Psihijatar u nalazima nagoveštava da su moje sadašnje dijagnoze produkt neprihvatanja osnovne bolesti, odnosno spina bifide.
Strah od vezivanja stalno je prisutan
O emotivnoj vezi ne smem ni da razmišljam. Nakon jednog iskustva u kojem sam doživela psihičko maltretiranje, ponižavanje, zapostavljanje i diskriminaciju na svim poljima, verovala sam da ni ne zaslužujem bolje i da nisam vredna pažnje. U to vreme sam imala i loš posao, radila sam u knjigovodstvenoj agenciji gde su me plaćali manje od prosečnog minimalca, a često sam ostajala i prekovremeno. Ovde su mi mnogo pomogli psihološki tretmani. Onog trenutka kada sam skupila hrabrost i dala otkaz u firmi, zapravo je krenuo moj preporod i prihvatanje sebe. Pre tog otrežnjenja doživela sam nervni slom zbog gubitka posla i toksične veze. Uz pomoć stručnih lica, uspela sam da izađem iz uloge žrtve i krenem put oslobađanja i spoznaje sopstvenih kvaliteta,“ kaže lepa Milica.
Milica nema potrebu za invalidskim kolicima, za pomoć pri hodu koristi ortoze. Trudi se da živi normalim životom, izlazi sa drugaricama. Kaže da je sada okružena divnim prijateljima koji brinu o njoj i svoj hod prilagođavaju njenom. Neizmerno voli svoje društvo jer su tako pažljivi prema njoj. Kada je o momcima reč, tu već stvari stoje drugačije. Kada čuju za njenu bolest obično pobegnu. O porodici ni ne razmišlja jer smatra da nije spremna ni psihički ni fizički da brine o nekom malom biću. Putovanja su joj pasija, i nada se da će upoznati brojne zemlje ukoliko joj to dozvoli finansijska situacija.
Neostvarena želja – ples
„Sportom se ne bavim, jer u Zaječaru nema centara koji su prilagođeni invalidima. Ponekad vozim bicikl, a volela bih da se bavim plesom. Hobi mi je slikanje akrilnim i pastelnim bojama, a bojanke za odrasle obožavam. Volim životinje, utehu i sreću pronalazim u macama koje čuvam i u čijem društvu uživam. Interesuje me i astrologija i numerologije.
Nakon sopstvenog mukotrpnog iskustva poručila bih mojim vršnjacima i onima koji tek ulaze u pubertet da prihvate sopstveno biće i telo, da ne dozvole da ih bolest definiše, već znanje, mudrost, stvari i bliski ljudi koji čine lepotu življenja. Svako ljudsko biće ima sposobnost da pruži doprinos svetu, i ne treba dozvoliti strahu da ga sputa u tome“, zaključuje na kraju našeg razgovora Milica Đorđević.