“Sve u životu je popravljivo osim činjenice da sam upravo skočio!“

Depresija uzima danak na svakom koraku. Prema statstičkim podacima ovo stanje se u adolescedntskom periodu javalja kod 4%-8% mladih, a kako Unicef navodi zabrinjavajuća je statistika samoubistava među tinejdžerima. U trici za zaradom i obezbeđivanjem što boljih uslova za život roditelji nemaju dovoljno vremena za svoju decu i porodicu.

Naši najmlađi prepušteni su sami sebi, društvenim mrežama i okruženju koje u nekim slučajevima nije najbolje za njih. Ponekad ni ne primetimo da su zapravo već odrasli, ali ipak nedovoljno da bi se suočili sa svim pitanjima koje prati to odrastanje, i mislima koje se roje u njihovim glavama.

Lazar Makulović je samo jedan od tih dečaka koji se suočio sa depresijom. I nije znao šta će sa njom ni kako da spreči pojavu teških misli i osećanja. A onda je napravio pogrešan korak, preko terase. Upoznajte Lazara Makulovića, koji je skočio u ambis sa trećeg sprata, srećom preživeo je, i danas priča o sebi, svojim osećanjima, i  šta je naučio iz toga.

Detinjstvo ispunjeno srećom i radošću

„Rođen sam u Majdanpeku kao zdravo dete. Odrastao sam u Rudnoj Glavi, selu pored Majdanpeka, sa roditeljima i sestrom. Išao sam u osnovnu školu “Branko Perić” u Rudnoj Glavi, imao sam lepo i srećno detinjstvo. Voleo sam fudbal i već sa sedam godina sam zaigrao za seoski klub. Oni koji me poznaju kažu da sam bio talentovan, igrao sam ga sve do tinejdžerskog doba, do srednje škole.

Pošto sam školovanje nastavio u Beogradu, prekinula se moja fudbalska karijera, počinjao je ozbiljniji životni period, koji je zahtevao nova odricanja te tu nije bilo mesta za fudbal i vožnju bicikla koju sam takođe voleo“, počinje svoju priču Lazar.

„Upisao sam srednju medicinsku školu na Zvezdari i život nastavio u metropoli. Dobro sam se uklopio u novu sredinu, imao sam lepu komunikaciju sa školskim drugovima.Međutim, zbog nekih privatnih problema, krajem prve godine srednje škole počeli su prvi simptomi depresije, ali niko, u mom bliskom okruženju, nije primetio da se nešto dešava. Simptomi su se pojačali tokom naredne školske godine i već počinju da se javljaju suicidne misli.

 Depresija ga je uzela pod svoje

Razmišljao sam da sam svojim postupcima i ponašanjem izgubio poverenje roditelja i da zapravo zaslužujem sve loše stvari koje mi se dešavaju. Do kraja prve godine uspevao sam da ispunim sve obaveze koje sam imao u školi. U drugoj godini sve se otelo kontroli, zanemario sam učenje i jedino sam se dobro osećao u društvu koje sam upoznao u domu“, kaže naš sagovornik.

Samoća ga je izjedala, i plašio se da ostane sam, jer su se tada javljale crne misli. Postalo mu je tesno u sopstvenoj koži, verovao je da je najbolje i za njega i za njegovo okruženje da napusti ovaj svet.

„Više puta sam prilazio terasi, i razmišljao da je najbolje da završim ovaj život, ali me svaki put sprečila misao da ću povrediti ljude oko sebe, majku, sestru, oca. I vraćao sam se u sobu.Tog dana, kada sam potrčao ka terasi i skočio bez ikakvog premišljanja, dogodile su se neke loše stvari koje su me dovele do tačke pucanja. I to je bilo to. U mislima sam se pozdravio sa svima, i potrčao ka izlazu, misleći da je to jedini put ka oslobađanju od stega koje su me sputavale.

“Šta mi je ovo trebalo?”

Dok sam padao, pomislio sam „šta mi je ovo trebalo“, i nakon toga sam se onesvestio. Po priči očevidaca kada sam pao na zemlju osvestio sam se, i osoblju hitne pomoći rekao da me puste, da mogu d”a hodam. Ne sećam se toga,  ostalo mi je u maglovitom pamćenju buđenje na intenzivnoj nezi, ali i ono je polovično jer sam dugo bio na lekovima protiv bolova. Konkretan odgovor zašto sam to uradio nikada nisam sagledao do kraja i davno sam prestao da tragam za njim. Bila je to pogrešna odluka koju sam doneo i naučio sam da živim sa svim posledicama koje su sa njom došle.“ svoju potresnu priču u dahu izgovara Lazar Makulović.

Dok razgovaram sa Lazom, razmišljam koliko je trenutno dece u Srbiji koji se ovako osećaju, a iz bilo kog razloga, ne mogu svoje misli da povere najboljem prijatelju, roditeljima, devojci. Zbog toga je jako važno kakav odnos imamo sa našom decom, da li dovoljno razgovaramo sa njima, posvećujemo im vreme, pažnju, osećanja.

Budite im podrška, razgovarajte sa njima

Rešenje postoji i  na dohvat ruke je, a to je razgovor. Pričajte sa svojom decom, ne samo o školi i obavezama, razgovarajte o druženju, devojkama ili momcima, kada je potrebno budite im i roditelj i prijatelj. Period u kojem se nalaze je turbulentan, zbunjujući i treba im neko ko je sve to prošao da ih uputi i usmeri.

Lazar nastavlja svoju životnuj priču: „Prilikom pada zadobio sam prelom kičme u visini TH12 – L1. To je uzrokovalo gubitak kontrole nad donjim ekstremitetima, tačnije više nisam mogao da hodam. Pored povrede kičmenog stuba i moždine, zadobio sam i više povreda unutrašnjih organa. Prošao sam kroz dve operacije, prva u kojoj su otklonjena unutrašnja krvarenja i druga kojom je urađena stabilizacija i dekompresija kičmenog stuba. Nakon toga usledila je rehabilitacija u banji u Starom Slankamenu kod Inđije, gde sam proveo tri meseca.

Tragedija je otreznila ovog mladog momka. Shvatio je da sve u životu može da se reši pa je tako odlučio da ponovo prohoda,kaže, u inat lekaru, koji je u viziti tvrdio da su male šanse za tako nešto.

„Maksimalno sam se trudio da vežbama ojačam očuvanu muskulaturu kako bih mogao ponovo da prohodam, ali me nije plašila mogućnost da se to možda i neće dogoditi. Godinu i po dana nisam pohađao nastavu u školi zbog rehabilitacionog procesa, ali je svakako postojala želja da završim školovanje, bar na srednjem nivou. Bilo je tu mnogo opcija koje smo roditelji i ja razmatrali i najnerealnija od njih bila je da završim školu koju sam prvobitno i upisao.

Sve se promenilo kada sam otišao na rehabilitaciju u „Kliniku Dr. Miroslav Zotović“ u Sokobanjskoj. Tu sam imao priliku da upoznam decu/mlade sa invaliditetom koji su iz klinike odlazili u školu, pohađali nastavu i nakon toga se ponovo vraćali na kliniku. To me je podstaklo da i ja pokušam isto. 2016. godine završio sam drugo polugodište druge godine u kom sam položio gradivo cele školske godine. Nastavnici su imali potpuno razumevanje za moje fizičke probleme i izazove koje oni nose sa sobom, ali nisu bili popustljivi u pogledu kriterijuma ocenjivanja i mislim da me je to na najbolji način integrisalo u odeljenje,“ ističe Lazar.

Mir pronašao na klinici u Sokobanjskoj

Lečenje na klinici bilo je zahtevno i naporno, ali veoma značajno za proces oporavka njegovog oporavka, kako fizičkog tako i mentalnog.

„Na klinici sam imao obaveznu fizikalnu terapiju, psihološku podršku koja mi je bila neophodna i na koju sam išao rado jer mi je pomogla da sagledam celokupnu situaciju i potražim uzroke svog nezadovoljstva. Pored terapeutskog tretmana, ovde sam stekao divne prijatelje, i ponovo počeo da proživljavam životne radosti.

Period prilagođavanja novoj sredini nije mi bio mnogo težak iako roditelji nisu bili sa mnom. Sestra je takođe išla u medicinsku školu tako da nisam više imao osećaj odvojenosti od porodice. Dosta mi je koristio i mobilni telefon, pa sam mogao da se vidim i čujem sa ljudima koji mi znače i nedostaju, a sa nekim prijateljima bio sam u svakodnevnoj komunikaciji preko društvenih mreža.

Završio sam srednju medicinsku školu, smer farmaceutski tehničar,. Nakon toga upisao sam Filozofski fakultet u Beogradu, ali posle druge godine moj studentski život se završio“, kroz osmeh kaže Lazar.

Pesnik i košarkaš u kolicima

 Lazar se bavio i pisanjem pesama, i na filozofski način sagledavao smisao života. Kaže, da danas nema mnogo vremena za to, ali dosta čita te se nada da će možda i on nešto napisati u narednom periodu. Vodi se krilaticom čuvenog Umberta Eka koji je rekao „svi pesnici pišu lošu poeziju. Loši pesnici je objavljuju, a dobri spaljuju.“  U međuvremenu se zaposlio kao farmaceutski tehničar, kolege su ga prihvatile i zadovoljan je poslom za koji se školovao.

„Nikada nisam sebe video kao osobu koja je u svakodnevnom kontaktu sa ljudima Početak je bio težak, ali uz pomoć mentorke uspeo sam da savladam veštine potrebne za ovu vrstu posla. U apoteci u kojoj radim završio sa pripravnički staž. Sa koleginicama imam odličan odnos i od prvog trenutka prihvatile su me kao ravnopravnog člana kolektiva. Nakon tri godine, deluje mi gotovo neverovatno da je moja saradnja sa njima počela jednim pitanjem: „Da li bih mogao da stažiram kod vas?“, priča Lazar o svojim poslovnim počecima.

Sport je deo njegovog bića

Sport je ostao deo njegovog bića. Više nije mogao da trči za fudbalskom loptom, ali svoj mesto pronašao je pod košem kao igrač košarke u kolicima. Svoju sportsku karijeru počeo je u KKK „Despot“. Tu je ponovo sreo stare poznanike i prijatelje iz Sokobanjske, ali upoznao i dosta novih ljudi.

„Nakon dve sezone u „Despotu“ nastavio sam karijeru u KKK „Singidunum Crvena Zvezda“, a trenutno nastupam za KKK „Pobednik BN01. Igrao sam i za reprezentaciju Srbije na Evropskom prvenstvu B i C divizije u Sarajevu, a bio sam pozvan na draft u klub Briantea84Cantu iz Italije, međutim nije došlo do neke ozbiljnije saradnje. Ove godine košarkašku sezonu počeću u ekipi iz Bjeljine koja će se takmičiti u Bosni i Hercegovini.

Na pitanje šta bi poručio svima nama, a posebno tinejdžerima koji se nose sa sličnim problemima Lazar kaže: „Nemam neku svoju mudrost, ali često čitam citat Kena Boldvina koji je preživeo skok sa Gloden gejt mosta koji kaže: „Istog trenutka shvatio sam da je sve u mom životu, za šta sam mislio da je nepopravljivo, zapravo potpuno rešivo. Osim činjenice da sam upravo skočio“.